UMETNIČKI ŽURNAL

FRANSIS KREMJO (FRANCIS CRÉMIEUX): Gospodine Kanvajler, pre pedeset četiri godine — 1907. — otvorili ste svoju prvu galeriju u ulici Vinjon. Pedeset četiri godine ste trgovac umetnosti. Da li ste još kao mladić odlučili da postanete trgovac umetnosti, da li ste se strastveno zanimali za slikarstvo i kakvo je bilo vaše detinjstvo i mladost? DANIJEL-HENRI KANVAJLER (DANIEL-HENRY KAHNWEILER): Da li želite da počnem od početka? KREMJO: Da, sa Vašom porodicom, sa Vašim rođenjem. KANVAJLER: Pa, postoje neki ljudi koji tvrde da imaju sećanja iz ranog detinjstva; ja ih imam vrlo malo. Rođen sam 25. juna 1884. godine u Manhajmu, gde se moj otac preselio nakon što je napustio Pfalc, i imam samo dva apsolutno nezanimljiva sećanja na taj period. Vidim sebe u velikom dvorištu kako sedim na ogromnom psu, verovatno Bernardincu; i vidim drugu scenu, u kojoj sam sa dečakom svojih godina, kada sam imao tri ili četiri godine. Dečak se zvao Poldi. Pokazujem mu voz igračku od drveta i kažem: „Ne smem da se

Na moju nesreću — a možda i na moju sreću — ja stvari tretiram prema onome što volim. Kakva žalosna sudbina za slikara koji voli plavuše ali ih ne stavlja u svoje slike jer se ne slažu s korpom voća! Kakva muka za slikara koji mrzi jabuke a mora celo vreme da ih slika jer se slažu sa stolnjakom! Ja u moje slike stavljam sve što volim. Utoliko gore po stvari, one moraju same da se slažu jedna s drugom.  Ranije su slike u etapama napredovale prema potpunom dovršenju. Svaki dan bi donosio nešto novo. Slika je bila zbir dodavanja. Kod mene, slika je zbir razaranja. Ja naslikam sliku a onda je razaram. Ali, u krajnjoj liniji, ništa nije izgubljeno; crveno koje sam uklonio s jednog mesta, pojavi se na nekom drugom mestu.  Bilo bi vrlo neobično zabeležiti pomoću fotografije ne faze slike nego njene metamorfoze. Možda bi čovek tako shvatio put kojim ide um da bi svoj san ovaplotio u konkretnoj formi. Ali najčudnije je, zaista, to što se slika u osnovi ne menja, što uprkos izgledu početna vizij

ALBERTINA, BEČ: MIKELANĐELO I NJEGOVO VREME Zakoračivši u sumrak velike prostorije, u kojoj jedina svetlost dolazi iz malih svetlih prozora, posmatrač ima neizbežan osećaj da je pozvan u drugi, nezemaljski svet. Drugi, možda, — ali ni na koji način nezemaljski. Pomenuti prozori su skice kredom i perom koji ilustruju „Mikelanđela i njegovo vreme” („Michelangelo und seine Zeit”), sada izloženi u muzeju Albertina u Beču. Stari listovi papira u jednostavnim klasičnim okvirima kao da sijaju iznutra nekom čarobnom, nestvarnom svetlošću. Poznati su po tome što nose dodir ruke mnogih velikih umetnika prošlosti: Mikelanđela, Rafaela, Leonarda da Vinčija i drugih. To je inspiracija, ime i ličnost svakog od njih ono što je očigledno u ovim starim crtežima obeleženim umetnikovom strašću, nežnošću ili očajanjem. Radeći na ovim listovima, majstori su možda razgovarali sa samim Bogom — a posmatrač na neki način oseća, skoro nevoljno, da se njihov sveti žamor još može čuti.  Grafička umetnost, kao mož