PIKASO O UMETNOSTI
Na moju nesreću — a možda i na moju sreću — ja stvari tretiram prema onome što volim. Kakva žalosna sudbina za slikara koji voli plavuše ali ih ne stavlja u svoje slike jer se ne slažu s korpom voća! Kakva muka za slikara koji mrzi jabuke a mora celo vreme da ih slika jer se slažu sa stolnjakom! Ja u moje slike stavljam sve što volim. Utoliko gore po stvari, one moraju same da se slažu jedna s drugom.
Ranije su slike u etapama napredovale prema potpunom dovršenju. Svaki dan bi donosio nešto novo. Slika je bila zbir dodavanja. Kod mene, slika je zbir razaranja. Ja naslikam sliku a onda je razaram. Ali, u krajnjoj liniji, ništa nije izgubljeno; crveno koje sam uklonio s jednog mesta, pojavi se na nekom drugom mestu.
Bilo bi vrlo neobično zabeležiti pomoću fotografije ne faze slike nego njene metamorfoze. Možda bi čovek tako shvatio put kojim ide um da bi svoj san ovaplotio u konkretnoj formi. Ali najčudnije je, zaista, to što se slika u osnovi ne menja, što uprkos izgledu početna vizija ostaje gotovo nedirnuta. Često vidim svetlost i senku, kad ih stavim na sliku, činim sve što mogu da ih uništim dodavanjem boje koja stvara suprotan efekat. Kad je delo fotografisano, shvatim da ono što sam naslikao, da bih ispravio moju prvobitnu viziju, iščezava i da najzad utisak koji daje fotografija odgovara mojoj originalnoj viziji koja je prethodila transformacijama koje je sprovodila moja volja.
Voleo bih da mogu da sprečim ljude da ikad vide kako je nastajala moja slika. Zašto bi to bilo važno? Ja samo želim da emocija bude jedina stvar kojom zrači moja slika.
Apstraktna umetnost je samo slikanje. I šta je tu toliko dramatično?
Apstraktna umetnost ne postoji. Čovek uvek mora od nečeg da počne. Posle toga može da se ukloni svaka sličnost sa stvarnošću; više nema nikakve opasnosti pošto je ideja predmeta ostavila neizbrisiv trag. Predmet je taj koji je uzbudio umetnika, podstakao njegove ideje i uzburkao mu osećanja. Te ideje i osećanja biće zauvek zaboravljeni u njegovom delu; ma šta radili, oni nikad neće moći da pobegnu sa slike; oni su njen integralni deo čak i kad se njihovo prisustvo više ne može da primeti. Hteo ne hteo, čovek je deo prirode; ona mu nameće svoj karakter i izgled. U mojim slikama Dinara, kao i Purvila, izrazio sam manje-više istu viziju. Pa ipak i Vi ste sami primetili koliko se razlikuje atmosfera slike slikane u Bretanji od one slikane u Normandiji, pošto ste prepoznali svetlost dijepskih litica. Ja tu svetlost nisam kopirao, nisam naročito ni obraćao pažnju na nju. Ona me je, naprosto, okupala; moje oči su je videle i moja podsvest je zabeležila tu viziju; ruka je samo sačuvala senzaciju. Protiv prirode se ne može ići. Ona je jača i od najjačih ljudi! Nama je potpuno u interesu da se dobro slažemo s njom. Možemo sebi da dopustimo izvesne slobode; ali samo u detaljima.
Nema ni figurativne ni nefigurativne umetnosti. Sve stvari nam se prikazuju kao forme. Ideje su čak i u metafizici izražene formama, onda zamislite koliko bi bilo apsurdno misliti o slikarstvu bez slike oblika. Lik, predmet, krug, sve su to forme; one utiču na nas s manje ili više snage. Neke su bliže našim osećanjima i uzbuđuju emocije, što dira naše efektivne sposobnosti; neke se više obraćaju intelektu. Ja moram da prihvatim sve, pošto moj um ima istu toliku potrebu za emocijama kao i moja čula. Zar mislite da me zanima što ova slika predstavlja dve prilike? Te dve prilike su postojale, one više ne postoje. Njihov izgled mi je dao početnu emociju, malo-pomalo njihovo prisustvo je postalo nejasno, postale su za mene fikcije, onda su iščezle ili, još bolje, pretvorile su se u raznovrsne probleme. One za mene nisu više dve prilike nego oblici i boje, ali nemojte da me pogrešno razumete, oblici i boje koji obuhvataju ideju dveju prilika i zadržavaju vibraciju njihovog postojanja.
Umetnik je stecište emocija koje potiču odasvud: s neba, iz zemlje, s komada hartije, od prolaznika, od paukove mreže. Zato ne sme da se pravi razlika među stvarima. Za njih ne postoji aristokratska četvrt. Stvari moramo da uzmemo onakve kakve nalazimo, osim u sopstvenom delu. Užasavam se da kopiram sebe, ali kad mi, na primer, pokažu svežanj starih crteža, ne oklevam da uzmem od njih što god hoću.
Kad smo radili kubističko slikarstvo, namere nam nisu bile da stvorimo kubističko slikarstvo, nego da izrazimo ono što je bilo u nama. Niko nam nije rekao šta da radimo, a naši prijatelji pesnici su pažljivo pratili naše napore, ali nam nikad nisu diktirali. Nekim današnjim mladim slikarima često pokažu stazu kojom treba da idu, i oni se samo bace na to da kao dobri đaci tačno izvrše svoj zadatak.
Akademsko učenje o lepoti je lažno. Zavedeni smo, i to toliko da više ne možemo da pronađemo ni senku istine. Lepote Partenona, Venere, Nimfe i Narcisa su same laži. Umetnost nije primenjivanje kanona lepote, već ono što nagon i um mogu da shvate nezavisno od tog kanona. Kad voliš ženu, ne uzimaj instrument da joj meriš telo, voliš je svojim željama, a ljudi su ipak učinili sve da uvedu kanon čak i u ljubav. Istini za volju, Partenon je samo jedan podupirač na koji je stavljen krov; kolonade i skulpture su dodavane jer je u Atini bilo ljudi koji su radili i hteli da se izraze. Nije važno šta umetnik radi, nego šta je on. Sezan me nikad ne bi zainteresovao da je živeo i mislio kao Žak-Emil Blanš, čak i da je jabuka koju je naslikao bila deset puta lepša. Nas zanima Sezanova težnja, njegovo učenje, Van Gogova patnja, ukratko, unutrašnja čovekova drama. Ostalo je lažno.
Svako hoće da razume slikarstvo. Što ne pokušaju da shvate pesmu ptica? Zašto vole noć, cvet, sve što okružuje doveka, a ne pokušavaju da to shvate? A što se slikarstva tiče, to žele da razumeju. Neka pre svega shvate da umetnik radi iz potrebe; da je i on jedan beznačajan element sveta kome ne treba pripisivati veći značaj nego tolikim drugim stvarima u prirodi koje nas očaravaju, ali koje ne objašnjavamo sebi. Oni koji pokušavaju da objasne sliku većinom su na pogrešnom putu. Pre izvesnog vremena mi je Gertruda Stajn, vrlo radosna, rekla da je najzad shvatila šta predstavlja moja slika: tri muzičara. A to je bila mrtva priroda.
Kako se može očekivati da posmatrač doživi moju sliku onako kako sam je ja doživeo? Slika mi se pojavi mnogo pre nego što je naslikana; ko zna koliko ranije sam je ja osetio, video i naslikao je, pa čak sledećeg dana ni ja ne shvatam šta sam načinio. Kako može neko da prodre u moje snove, nagone, želje i misli, kojima je trebalo mnogo vremena da se i sami uobliče i da izađu na površinu, a još manje da shvati šta sam tu naslikao, možda protiv svoje volje.
— — — — — —
Pablo Pikaso je rođen u Malagi 1881, kao sin profesora crtanja. Vrlo rano je pokazao izuzetan talenat i kad mu je bilo četrnaest godina, primljen je u viši razred Akademije lepih umetnosti u Barseloni. Pariz je prvi put posetio 1900, a došao je da živi u njemu četiri godine kasnije, i tu je 1907, posle svog naturalističkog „plavog” i „ružičastog” perioda, potpao pod uticaj afričke skulpture i Sezanovih kasnijih dela i naslikao „Les Demoiselles d’Avignon” — delo koje je značilo prekretnicu u njegovoj karijeri i objavilo revoluciju u umetnosti. Pikaso se iste godine upoznao sa Žoržom Brakom i od 1909. rade zajedno i stvaraju nov likovni oblik izražavanja — kubizam. Sa izbijanjem rata 1914. dva umetnika se razdvajaju i, nastavljajući da slika skoro apstraktna dela, Pikaso se vraća naturalističkijem stilu i počinje seriju monumentalnih neoklasičnih slika. Međutim, 1923. godine dolazi do još jedne stilske promene: njegovi likovi postaju sve iskrivljeniji i grčevitiji, i on ulazi u svoju metamorfnu fazu. Otada Pikaso nije uveo ni jednu veću stilsku novinu, ali je stvarao varijacije tih različitih stilova krećući se od jednog ka drugom ili kombinujući ih, na izgled, s lakoćom. Najmnogostrukiji i najplodniji umetnik modernog doba, Pikaso se sa zaprepašćujućim uspehom ogledao u velikom broju umetničkih sredstava pored slikanja i crtanja, uključujući tu i litografiju, bakroreze, skulpturu i keramiku. Radio je i ilustracije za knjige, dekor i kostime za ruski balet Djagiljeva, pisao poeziju i jedan pozorišni komad.