PRVI DEO: MOJE GALERIJE I SLIKARI, KANVAJLER, D. H.

FRANSIS KREMJO (FRANCIS CRÉMIEUX): Gospodine Kanvajler, pre pedeset četiri godine — 1907. — otvorili ste svoju prvu galeriju u ulici Vinjon. Pedeset četiri godine ste trgovac umetnosti. Da li ste još kao mladić odlučili da postanete trgovac umetnosti, da li ste se strastveno zanimali za slikarstvo i kakvo je bilo vaše detinjstvo i mladost?

DANIJEL-HENRI KANVAJLER (DANIEL-HENRY KAHNWEILER): Da li želite da počnem od početka?

KREMJO: Da, sa Vašom porodicom, sa Vašim rođenjem.

KANVAJLER: Pa, postoje neki ljudi koji tvrde da imaju sećanja iz ranog detinjstva; ja ih imam vrlo malo. Rođen sam 25. juna 1884. godine u Manhajmu, gde se moj otac preselio nakon što je napustio Pfalc, i imam samo dva apsolutno nezanimljiva sećanja na taj period. Vidim sebe u velikom dvorištu kako sedim na ogromnom psu, verovatno Bernardincu; i vidim drugu scenu, u kojoj sam sa dečakom svojih godina, kada sam imao tri ili četiri godine. Dečak se zvao Poldi. Pokazujem mu voz igračku od drveta i kažem: „Ne smem da se igram s tobom jer smo pokvarili drugi voz koji sam imao. Nema mnogo, kao što vidite, mojih sećanja iz ranog detinjstva. Pa, moji roditelji su napustili Manhajm kada sam imao pet godina i preselili se u Štutgart, a Štutgart je zaista moj rodni grad, za koji me vežu sva sećanja na detinjstvo i mladost. U to vreme Štutgart je bio neka vrsta velikog sela; tu su bili lokalni buržuji, takoreći „starosedeoci” iz kraja, od kojih je svaki imao vinograd na okolnim brdima. Ljudi su tamo odlazili u jesen, na berbu grožđa, kada bi priredili vatromet. To uopšte nije bio veliki grad na koji danas mislimo. Tamo sam išao u školu, tamo sam odrastao.

Moji roditelji su živeli malo izvan centra grada, koji je u nekoj udubini okruženoj brdima, malo nalik Firenci, kažu. Lično ne vidim veliku sličnost... U to vreme je još uvek bio mali potok kroz Štutgart, koji je sada zatrpan u kanalizaciji, ali nikada reka kao što je Arno. 

U Nemačkoj su u to vreme roditelji slali decu u lokalnu osnovnu školu na dve godine. Išao sam tamo dve godine. Jedino čega se sećam je da je u ovoj školi sigurno postojao određeni antisemitizam. Ja, mali jevrejski dečak, bio sam u sredini koja je bila skoro u potpunosti protestantska. U školi nije bilo više katolika nego Jevreja, možda čak i manje. Mogu da vidim sebe kako hodam ulicom jednog dana, praćen čitavom grupom malih lutalica mojih godina kako viču: „Judenbub!“ što znači „mali Jevrejin”. Pominjem ovaj incident jer se kasnije, u internatu, ništa slično nije dogodilo. U stvari, bio sam nešto kao vođa, kog su drugovi iz razreda voleli i poštovali, a ponekad su mi se čak i divili. 

Bio sam prilično dobar učenik, iako ne baš marljiv, i mislim da sam morao imati neke sposobnosti. U nemačkim školama tih dana bila su dva ispita godišnje, jedan na Uskrs i drugi leti, koji je bio završni ispit. Pošto sam vredno učio neposredno pre ispita, nisam imao problema da ih položim. 

Moji roditelji su bili ugledni ljudi iz srednje klase. Moj otac je bio u finansijama; bio je brokerski agent i zastupao je jednog od mojih ujaka, koji je bio berzanski posrednik u Londonu. U to vreme, mnogi ljudi su spekulisali sa rudnicima zlata, a tržište je cvetalo. Tako je moj otac zarađivao za život. 

KREMJO: Dakle, dolazite iz porodice dobrostojećih finansijera, a ne iz velikih biznismena. 

KANVAJLER: Tačno, ali u mojoj porodici je tada bio jedan veliki biznismen, najstariji od mojih ujaka, koji je živeo u Londonu. Bio je jedan od osnivača rudnika zlata i dijamanata u Južnoj Africi. Bio je veoma veliki biznismen; ostali su bili dobrostojeći buržuji, ali ne baš bogati. 

Taj ujak, brat moje majke, napustio je Nemačku kada je bio veoma mlad i nastanio se u Engleskoj. Tamo su se doselila i njegova dva brata. Jedan od njih je kasnije napustio Englesku i preselio se u Manhajm, a potom u Minhen. Drugi je ostao u Engleskoj, gde je takođe zaradio mnogo novca, ali ne u istoj meri kao njegov stariji brat. 

KREMJO: Po majčinoj strani porodice, u Nemačkoj krajem osamnaestog veka, imali ste baku i dedu koji su se specijalizovali za prodaju plemenitih metala. Mislite li da ovo objašnjava privlačnost Južne Afrike za vašeg ujaka? 

KANVAJLER: Moguće, ali postoji vrlo malo sličnosti između te profesije i rudnika zlata, gde su zapravo drugi ljudi ti koji moraju da vade rudu! To je bilo nešto što je privuklo mnogo ljudi, sećate se. Bilo je to i vreme velikih seoba u Ameriku. Ljudi su pohrlili u Kaliforniju da sami kopaju, što moji ujaci očigledno nisu učinili. 

KREMJO: Koliko sam shvatio, sa strane vašeg oca vaši preci u Pfalcu su bili uvoznici kolonijalnih proizvoda. 

KANVAJLER: Tako je; uvozili su kafu i druge egzotične proizvode. Moram priznati da su preci mog oca veoma uticali na mene. 

KREMJO: Dakle, kao adolescent ste živeli u ovoj dobrostojećoj porodici, i bilo vam je lako u školi. Da li ste imali kontakt sa slikarstvom ili sa umetnošću uopšte? Kakav je bio vaš život u porodici između desete i petnaeste godine? 

KANVAJLER: Naravno, moji roditelji su imali slike na zidovima, ali te slike su bile jadne stvari. Ne znam da li vam ime Defreger nešto znači. Defregeru se mnogo divio pokojni Adolf Hitler; on je bio taj koji je naslikao „Pobunu Tirolaca” (Tiroler Volksaufstand). Pa, slike koje su moji roditelji imali bile su donekle u tom žanru; bile su to veoma loše slike. Moji roditelji su imali mnogo bolji ukus za nameštaj i prostirke — u našoj kući su bili veoma lepi — ali nisu imali ukusa kada su u pitanju slike. Ali u mojoj porodici je postojao neko ko je imao veliki uticaj na mene, mislim, na dečaka koji sam tada bio. To je bio brat moje bake po majci, koji se zvao Jozef Goldšajder (Joseph Goldscheider). Nije želeo da ga zovem „ujka Jozef”; želeo je da ga zovem „ujka Amiko”, italijanska reč za prijatelja, ili čak samo amiko. Samo ovo vam daje predstavu o tome kakav je bio. 

Bio je tada četrdesetosmogodišnjak, strastveno odan slobodi, književnosti i muzici, čak je voleo pozorište i glumice — zaista zanimljiv čovek. Takođe je i pisao; ali nažalost, kao što je to slučaj sa mnogim porodicama, niko nije sačuvao pesme koje je napisao, a koje bih voleo da sam pročitao. Kad sam bio dečak, šetali smo zajedno. Štutgart je bio i još uvek jeste okružen velikim šumama. Duge šetnje na koje smo išli mora da su probudile strast koju sam imao ceo život: strast prema šetnji i planinama. 

KREMJO: U to vreme, kad bi te neko upitao: „Šta želiš da radiš kad porasteš?” šta si odgovarao 

KANVAJLER: Iskreno govoreći, zaista još nisam bio odlučio — mislim, u vreme kada je taj praujak još bio živ. Kasnije, sa oko šesnaest godina, imao sam ideju, ali ne verujem da sam je rekao roditeljima, jer bi poludeli. 

U tim nemačkim gradovima zaista nije bilo dobrog slikarstva koje bi se moglo videti. Postojalo je staro slikarstvo — od kojeg muzej u Štutgartu nema naročitu zbirku —, dobro nemačko slikarstvo iz oko 1500-ih. Modernog slikarstva uopšte nije bilo, osim veoma lošeg. Ono čime sam bio više oduševljen je muzika; tada sam mislio da želim da postanem dirigent orkestra. Ali mislim da svojim roditeljima nisam o tome ništa rekao. Kad bih bolje razmislio, govorio sam sebi: „To je nemoguće! Da bi postalo moguće, moraš da sviraš klavir daleko bolje nego sada.” Imao sam dobrog učitelja, kog su moji roditelji našli za mene i koji me je skoro naterao da izgubim interesovanje za muziku; na sreću nije uspeo, ali sam vrlo brzo shvatio da je to sve uzaludno. Stigao sam dotle da kupujem partiture i nosio ih na koncerte, ali ubrzo zatim sam odustao od ideje. Zanimljivo, mislim da je iza ovoga stajao isti impuls koji me je naterao da postanem trgovac umetnosti: svest da nisam stvaralac, već posrednik, u relativno plemenitom smislu te reči, pošto nisam bio ni kompozitor. Kasnije, kada sam se zainteresovao za slikarstvo, iskoristio sam priliku da pomognem onima koje sam smatrao velikim slikarima, da budem posrednik između njih i javnosti, da im raščišćavam put i poštedim ih finansijskih strepnji. Ako profesija trgovca umetnosti ima ikakvo moralno opravdanje, to može biti samo to. 

KREMJO: Da li biti posrednik znači da je neko spreman da se bori za te umetnike ili to slike? Da li ste borac? 

KANVAJLER: Da, uvek sam bio, čak i za muziku; najveće zadovoljstvo mi je bilo da aplaudiram muzičkom delu koje mi se sviđa pred šištavim protivnicima. Isto važi i za slikarstvo: obožavam da branim ono što volim. 

KREMJO: Pa, do 1900. godine vaša adolescencija je bila skoro završena; imali ste šesnaest godina, položili ste ispite za srednju školu i niste znali šta želite da radite. Šta se onda desilo? Da li ste ostali u Nemačkoj? 

KANVAJLER: Desilo se da su moji roditelji bili potpuno uvereni da postoji samo jedan spas: karijera koju prati većina članova njihove porodice, naime, bankarstvo i berza. Pa su me roditelji zaglavili u bankama u Nemačkoj. Zatim, 1902. godine, kada sam imao osamnaest godina, poslali su me u Pariz, gde sam, na preporuku mojih ujaka, dobio posao da radim — da tako kažem — za berzanskog mešetara po imenu Tardju (Tardieu). 

KREMJO: Da li ste govorili francuski? Da li ste učili francuski u školi? 

KANVAJLER: Da, oduvek smo imali francuske guvernante, a ja sam govorio francuski. 

KREMJO: Počeli ste da zarađujete za život sa osamnaest godina? 

KANVAJLER: Oh, ne... Nisam bio plaćen, radio sam tamo kao volonter. Porodica mi je davala mesečnu naknadu, dovoljno da živim veoma pristojno. 

KREMJO: Dakle, bili ste sami u Parizu, niste poznavali nikoga. Da li je bilo rođaka ili prijatelja porodice? 

KANVAJLER: Ne, tu su bili samo prijatelji mojih ujaka. Bio je jedan bankar koji je tada bio veoma poznat, po imenu Žak de G—. Čim sam stigao, on i njegovi prijatelji su me veoma ljubazno pozvali da podelim njihovu ložu u Operi, gde je predstavljen Romeo i Julija. Čuo sam ih kako pričaju tokom pevanja, dok je orkestar svirao. Čuo sam ih kako ponižavaju Vagnera, koji mi je u to vreme bio idol, a zapravo i dalje jeste. Nije me bilo briga za to, i posle sam pažljivo izbegavao ove ljude. Ostavio sam svoju karticu sa presavijenim uglom, kao što se to radilo tih dana, da završim sa tim, i više ih nisam video. 

KREMJO: Da li ste bili aktivni u politici? Da li ste sa osamnaest godina imali određene političke i društvene ideje? Morali ste da trpite neki antisemitizam kao dete, ali pretpostavljam da je u Parizu Vaše nemačko državljanstvo moralo predstavljati probleme u ovom nacionalističkom periodu 1902. godine 

KANVAJLER: Ne, to nije bio problem. Oko Berze su me malo zezali, ali to je bilo sve. Bio sam poštovan, i niko mi nikada nije zamerio moju nemačku nacionalnost. Moji saradnici su pominjali Alzas-Lorenu i Pet hiljada, i slične „ljubaznosti”, na koje sam odgovorio u istom duhu, ali nije bilo loše, daleko od toga. Što se mojih političkih ideja tiče, bio sam levičar. Na primer, učestvovao sam u demonstracijama na grobu Zole, koji je upravo tada umro. 

KREMJO: Koji oblik je vaše interesovanje za politiku i aktuelnu istoriju poprimilo oko 1903. i 1904. godine? 

KANVAJLER: Još uvek sam bio, znate, veoma mlad čovek, tako da je jedini način na koji sam mogao da pokažem svoje interesovanje bio da učestvujem u protestima i šetnjama, što sam i učinio. Slušao sam Žoresa (Jean Jaurès), Presansea (Francis de Pressensé), sve velike socijaliste tog vremena. Učestvovao sam u demonstracijama. Slučaj Drajfus je bio prilično nedavan, a politička atmosfera je još uvek bila veoma nesređena. Desno krilo je bilo veoma nemirno, a levo krilo puno entuzijazma. 

KREMJO: U Francuskoj su u to vreme događaji u carskoj Rusiji bili veoma važni i imali su značajan uticaj na javno mnjenje, zar ne? 

KANVAJLER: Da, ali zapamtite da je sve što je sitna buržoazija posedovala u to vreme pozajmljeno Rusima. Banke su počinile monstruoznu grešku što su portfelje svih ovih dobrih ljudi ganirale ruskim obveznicama. Stoga je bilo razumljivo da ih je zabrinjavao bilo kakav poremećaj u Rusiji, i da su u rusko-japanskom ratu, na primer, bili potpuno na ruskoj strani. Lično, ne znam tačno zašto sam — možda iz mržnje prema carizmu — bio za Japance, što je na Berzi bilo skoro nezapamćeno, a sećam se da su me u mom kraju, koji je bio blizu Berze, ponekad prozivali „le petit Japonais“. 

KREMJO: Od 1902. do kraja 1905. živeli ste u Parizu, ali izgleda da niste bili baš aktivan berzanski pripravnik. Šta ste radili? 

KANVAJLER: Verujte mi, berzanski pripravnik ne mora mnogo da radi. Ta profesija mi je uvek delovala veoma prosta, a ono malo stvari koje je trebalo da znam naučio sam za vrlo kratko vreme, ako sam ih ikada naučio. Ono što sam zapravo radio je sledeće: došao bih u kancelariju ujutru i uradio sve ono što je neizbežno moralo da se uradi. Onda bismo — ne znam da li je još ovako — ručali baš u kancelariji, koja je bila u bulevaru Osman broj 28, gde je sada nastavak Bulevara Osman, koji tada nije bio produžen do velikog bulevara. Nakon toga, vraćali ​​bismo se na berzu, gde bi gospodin Tardju stajao sa ostalim berzanskim mešetarima oko onoga što oni zovu la corbeille (otpad), sa svojim osobljem okupljenim oko njega. Pojavio bih se u podne. Kada bi zvono najavilo početak trgovine, ja bih nestajao, da se ne vraćam dok zvono ponovo ne zazvoni u tri sata. 

Išao sam u Luvr. U to vreme sam uvek provodio ta tri sata u Luvru. Nešto kasnije otkrio sam Luksemburg, koji me uopšte nije zanimao, osim jedne sobice koja me je veoma zaintrigirala. Ova prostorija je sadržavala, ili sam bar tako shvatio, kolekciju koja je prepuštena vladi, nazvana „Zbirka Kajbot” (Caillebotte). Slikari koji su u njoj bili predstavljeni nazivani su impresionistima. Moram reći da me je u početku ova soba veoma uznemirila. To dokazuje da je razumevanje, pa čak i čitanje nove vrste slikarstva teško za svakoga. U stvari, u početku sam smatrao da su ove slike nečitke, sa tolikim mrljama boja, i tek sam postepeno shvatio da sam u prisustvu sveta koji je bio nov za mene, nov za sve, sveta u kome su oblaci lebdeli, gde je svetlost izgledala kao svetlost koju sam video napolju, gde su senke bile plave a ne crne, kao na prethodnom slikarstvu — ukratko, svet koji su za nas (jer slikari stvaraju vizuelni univerzum čovečanstva) stvorili impresionisti . Tako sam posle starog slikarstva otkrio slikarstvo tog doba, živo slikarstvo tog vremena. 

KREMJO: Da li ste bili ljubitelj umetnosti? Da li ste čitali umetničke časopise koji su izlazili u to vreme? Da li ste već stupili u kontakt sa kritičarima i prijateljima koji su bili zainteresovani za slikanje, ili ste bili izolovani? 

KANVAJLER: Nisam čitao mnogo časopisa, iz prostog razloga što ih nije bilo. U to vreme je bilo vrlo malo kritika, a one koje su postojale posvećivale su vrlo malo pažnje savremenom slikarstvu. Čak ni impresionisti nisu imali mnogo branilaca, a Sezan, Van Gog, Sera i Gogen nisu imali nikoga da o njima govori. 

KREMJO: Barem su imali neprijatelje. Bilo je nekih izuzetno nasilnih članaka napisanih protiv njih. 

KANVAJLER: Da, ali nisam ih čitao. Nisam poznavao nijednog kritičara, ali sam imao prijatelja, čoveka koji je takođe radio u Tardjuovoj kancelariji, kome dugujem večnu zahvalnost. Njegovo ime je bilo Ežen Renjije (Eugène Reignier). Bio je blagajnik za hartije od vrednosti i veoma izuzetan čovek. Nažalost, život mu nije pružio mogućnosti koje je zaslužio, možda zato što se nije odlučio. Videćeš na šta mislim. Bio je veoma dobar prijatelj sa Lunje-Poeom (Lugné-Poë) i njegovim obožavaocima. Lunje-Poe: Ime Vam verovatno ne znači mnogo… 

KREMJO: Naprotiv, znači mnogo; znači Le Sot du Tremplin, Theatre de L'Œuvre. 

KANVAJLER: Bravo! Pa, lično, uvek ću tvrditi da ljudi poput Antoana (Antoine) ili Žemijea (Gémier), o kojima se još uvek priča, nisu ništa u poređenju sa Lunje-Poeom. On je bio čovek koji je u to vreme igrao sve što je vredelo igrati. Nemoguće je navesti i jednu ulogu koja nešto vredi u pozorištu koju Lunje nije igrao. Lunje je u početku igrao čak i Anrija Bataja (Henri Bataille). Naravno, ne moram da vam kažem da je Lunje režirao Ubu Roi. Gemije je bio taj koji je igrao ulogu Ubua u predstavi. Pa, Renjije je ostao sa Tardjuom kao broker, umesto da rizikuje, odustane od toga i radi za Lunjea kao knjigovođa, računovođa ili šta već… 

KREMJO: Da li ste išli i na koncerte i u pozorište? 

KANVAJLER: Da, zaista. Kao prvo, moj prijatelj Ežen Renjije je izuzetno voleo knjige, pozorište, umetnost i muziku. Što se muzike tiče, nisam imao šta da naučim, da kažem istinu. Mogao sam da usavršim svoje muzičko obrazovanje, ali sam ga bar imao za početak. Što se tiče književnosti, poznavao sam nemačku književnost, ali francusku gotovo ne. Preko Renjijea sam upoznao francusku književnost i preko njega sam, naravno, mogao da vidim sve Lunjeove predstave. Video sam i ono što je izvođeno u pozorištima na bulevarima. Bio je to period kada je barem gluma bila odlična — mislim da je bila mnogo bolja nego danas. Čovek se priseti imena poput Sare Bernar (Sarah Bernhardt), Mune-Sulija (Mounet-Sully), Režana (Réjane) i hiljadu drugih glumaca i glumica. Bio je to zaista izvanredan procvat pozorišta, iako su u osnovi predstave bile veoma slabe, jer skoro nijedna nije preživela. Tako da sam često išao u pozorište. Često sam išao i na koncerte, u Operu, koja je bila loša kao i danas, i u Operu Komedije (Comique), koja je bila beskrajno bolja. Nisam išao na premijeru Peleasa i Melizande (Pelléas et Mélisande), ali jesam išao drugo ili treće veče, a posle toga sam išao na svaku predstavu. U nekrologu o Kempu, [1: Rober Kemp je bio književni kritičar koji je pisao za Le Monde i druge novine] pročitao sam da je i on tako uradio. Pa, i ja sam bio na šesnaest predstava Peleasa i Melizande. 

KREMJO: I pored toga, bio si veoma ozbiljan mladić. Vi ste čovek koji voli posao i koji voli umetnost. Niste čovek koji voli laganu zabavu ili prazna zadovoljstva? 

KANVAJLER: Avaj, čak sam i puritanac! Nikada nisam uživao u noćnom životu. Mnogo kasnije, išao sam sa Pikasom u noćne klubove na Monmartru, ali to je više bilo zbog Pikasa, a Pikaso je takođe išao tamo iz sasvim različitih razloga. Možda ćemo kasnije imati prilike da o tome razgovaramo. 

KREMJO: Voleo je spektakl, a u izvesnom smislu i noćni klub je spektakl. 

KANVAJLER: Da, čak i tužan. Voleo je tugu ovog spektakla, mislim. Sâm nikada nisam išao. Nisam išao ni u plesne sale. Kasnije sam izlazio s Grisom, koji je voleo da pleše. Ali tih dana nisam uopšte izlazio; bio sam preterano „ozbiljan” u smislu o kome smo pričali. I imao sam vrlo skroman ukus — živeo sam vrlo jednostavno. Išao sam u najjeftinije restorane, koji su služili večeru za dvadeset sousa, a koji nisu bili loši, koliko se sećam. Tako da mi je ostajalo dosta novca za vrste zadovoljstava koje sam upravo pomenuo, a takođe i za putovanja. U nedelju sam išao vozom iz Pariza da vidim Šartr, zamke Loare, Rems, sve što vam padne na pamet; a išao sam i na kratka putovanja u mesta izvan Francuske. 

Ovaj prijatelj Renjije kog sam spomenuo imao je naviku koja je bila neobična za to vreme. Otišao bi vozom u subotu uveče, recimo u Marsej, a vratio bi se u ponedeljak ujutro. Ove navike sam donekle i sâm usvojio. Godine 1904. oženio sam se sa dvadeset godina — bio je peti novembar — i odmah smo moja žena i ja počeli da putujemo. Imala je potpuno isti ukus kao ja. Naš brak je bio izuzetno srećan. Bili smo bliski na način na koji je to malo parova. Putovali smo u Španiju i Italiju. Kao što možete zamisliti, Berza je dosta patila... Pošto sam bio neplaćeni pripravnik, davali su mi sve odmore koje sam želeo, jer me nisu uzimali za ozbiljno. 

KREMJO: Imam jasnu sliku o tome kakav je bio vaš život. Ono što me iznenađuje jeste da je prvi deo izgleda bio egzistencija bez materijalnih poteškoća, bez sukoba sa poslodavcima, bez unutrašnje drame: prijatan, srećan život. 

KANVAJLER: Mislim da jeste. U suštini, nikada u životu nisam imao nikakvih unutrašnjih sukoba. Radio sam ono što sam hteo. Jedini sukob — koji nije bio veoma ozbiljan — je onaj o kome ću vam sada reći: kada sam svojoj porodici najavio svoj plan da postanem trgovac umetnosti. Ali ovo je bio jedan i jedini put da je bilo sukoba, a danas shvatam da je moja porodica imala veliko razumevanje. 

KREMJO: Gospodine Kanvajler, ko su bili vaši idoli 1903. i 1904. godine? U to vreme ste bili podvrgnuti često iracionalnim entuzijazmima. Koje ljude biste voleli da znate, da upoznate? Da li ste bili mirna osoba? Da li ste imali entuzijazam ove vrste? 

KANVAJLER: Imao sam entuzijazam, ali ne u tom smislu; kao što sam upravo rekao, obožavao sam slikare impresioniste, od kojih su neki bili još živi; obožavao sam Sezana, čak mi se i Gogen tada dopadao više nego danas, ali nisam ni slutio da ću ih ikada upoznati, a nisam ni imao želju da ih upoznam. Kada sam odlučio da postanem trgovac umetninama, nikada mi ne bi palo na pamet da kupim Sezana. Činilo mi se da je period za to prošao, bar za mene, i da je moja uloga da se borim za slikare moga doba. Poznavao sam i branio slikare moga doba. 

KREMJO: Sada možemo preći Lamanš krajem 1905. godine i pratiti vas do kuće još jednog vašeg člana porodice. Da li ste preko nekog od ujaka dobili posao u Engleskoj? 

KANVAJLER: Radio sam u kancelariji jednog od mojih ujaka, Sigmunda Njumana (Sigmund Neumann) koji je kasnije postao baronet. Bio je čovek ogromnog bogatstva. Greška mojih roditelja bila je u činjenici da je ovaj čovek bio međunarodni finansijer, ali nije imao „posao”, u pravom smislu reči. Posao, koji je uključivao možda dvadesetak zaposlenih, sastojao se isključivo od upravljanja bogatstvom mog ujaka, njegovim investicijama, njegovim rudnicima i tako dalje. Nije mi trebalo dugo da shvatim da mlad čovek koji radi za ovog ujaka ne može da napravi karijeru. Ne mislim da me je to odvuklo od ove profesije, ali je svakako odigralo ulogu. Uvideo sam potpunu uzaludnost sve te aktivnosti koja mi se nije dopadala i koja nikada ni do čega nije mogla da dovede. 

KREMJO: A ipak je postojala karijera: nasledstvo, barem delimično nasledstvo. 

KANVAJLER: Ovaj ujak je imao mnogo dece, i stoga nije bilo govora da sam ja njegov naslednik. Ta najamnička ideja mi nije pala na pamet; zaista nisam uopšte razmišljao o novcu. U svakom slučaju, bilo bi to nemoguće. Imao je dva sina i nekoliko ćerki. U najboljem slučaju, mogao sam da budem neka vrsta podloge. Reći ćete mi da sam mogao i sam da osnujem veliku kompaniju da sam bio veliki biznismen, što apsolutno nisam. Cela stvar mi je bila neukusna, i vodio sam potpuno isti život kao u Parizu. Nisam išao na Berzu — to nije bila brokerska kuća u tom smislu. Izlazili smo na ručak. Popio bih šoljicu kafe i otišao u Nacionalnu galeriju, Britanski muzej ili posetio Volasovu kolekciju, baš kao što sam radio u Parizu. 

KREMJO: Uvek ste se odupirali iskušenju moći, bogatstva i velikih finansija, jer ste sigurno videli bogatstvo ili pola bogatstva oko vas. Novac zbog novca vas nije zanimao? 

KANVAJLER: Ni najmanje, da budem potpuno iskren. Trebalo bi da dodam, međutim, da sam bio, kao što smo ranije primetili, umereno dobrostojeći; primao sam mali džeparac i nisam morao da brinem o tome da zarađujem svoj svakodnevni hleb, ali ideja da se upregnem u posao i postanem enormno bogat čovek nikada mi nije pala na pamet. Jednostavno nemam ukusa za luksuz. Ništa u vezi sa tim me nije privlačilo. 

KREMJO: Ovo nas dovodi do 1907. godine, godine za koju kažete da je bio jedini sukob u vašem životu, godine u kojoj ste odlučili da napustite berzu, posao i kancelarije i otvorite galeriju. U kojim okolnostima ste prešli Rubikon? 

KANVAJLER: Bilo je ovako. Jednog lepog dana moji ujaci su odlučili da nemam šta više da naučim u Londonu, što je bilo veoma ljubazno od njih, i da je sada neophodno da upoznam posao u Južnoj Africi. Moj ujak Sigmund je imao kancelariju u Johanesburgu, tako da sam ja trebao da odem tamo. Nisam mogao da se uzdržim da im ne ispričam ideju koja je već dugo sazrevala. Nisam želeo da idem u Južnu Afriku, ni za šta na svetu. Nisam želeo da nastavim da radim posao koji mi nije odgovarao. Tražio sam da ozbiljno porazgovaram s njima i rekao sam im: „Vidite, ovo što radim ovde, šta sam radio i ranije, nikada neću biti dobar u tome. Ono što želim da budem je trgovac umetnosti.” „Prodavac umetničkih dela”, odgovorili su, „ali šta želite da prodajete?” Imali su prijatelja koji je bio trgovac umetnosti u Londonu, veoma veliki trgovac umetnosti. Prodavao je slike koje su i oni sami kupovali. Nisam vam rekao da su oni obojica imali kolekcije koje su bile dobre i vredne u svojoj vrsti. Imali su dosta slika velikih engleskih portretista iz osamnaestog veka — Gejnzboroa, Rejnoldsa, Lorensa, itd. Nisu mi se dopale te slike; i dalje ih ne volim mnogo, iako prepoznajem da Gejnzboro ima određene kvalitete, da je bio neka vrsta preteče u pejzažnom slikarstvu. Ali tada sam njihov rad smatrao samo modernom ilustracijom i gledao sam na njih sa visine. Pošto su moji ujaci bili ozbiljni ljudi, rekli su: „Sve je to u redu, ali moraćemo to da ispitamo. Otići ćeš i posetiti jednog od naših prijatelja (trgovca umetnosti kojeg sam upravo pomenuo, Verthajmera); on će ti uraditi mali test.” 

Ovaj gospodin Verthajmer (Wertheimer) je svakako bio odličan trgovac umetnosti, i pretpostavljam da je imao dobre slike u svojoj oblasti. Bio je prilično izgubljen kada se suočio sa mnom. Postavljao mi je pitanja poput: „Šta voliš u Nacionalnoj galeriji?“ Savršeno sam znao šta bi on želeo da kažem. On bi voleo da odgovorim: „Volim velike engleske slikare portreta iz osamnaestog veka”. Čak bi prihvatio i da sam, na primer, pomenuo Rubensa, ili Velaskeza, ali neki đavo me je naterao da mu dam imena za koja sam unapred znao da mu se neće svideti ili da mu barem neće značiti ono što su meni značila. Odgovorio sam: „Ono što najviše volim je El Greko”. U to vreme, El Greko je tek počeo da izlazi iz mraka od nekoliko vekova da bi postao veliko ime kakvo je danas. Delovao je prilično začuđeno, a kada sam dodao ime Vermera van Delfta, promrmljao je: „Naravno, naravno”, ali ispitivanje nije uspelo. Ipak, mora da je bio ljubazan čovek. Prevideo je gluposti moje mladosti. Onda me je upitao: „Šta nameravaš da prodaješ u Parizu?” Naravno, razumećeš da u to vreme u Londonu niko nije znao ništa o savremenom francuskom slikarstvu. Impresionisti su bili jedva poznati. Bila je neka vrsta izložbe u maloj galeriji zvanoj Nova galerija, na kojoj su bili prikazani impresionisti i neka dela umetnika koji se danas zovu nabisti. Rekao sam sebi: „Ako pomenem slikare koje zaista imam na umu, on ih neće poznavati. Možda je čuo za Volara i Bonara?” To su bila imena koja su mi pala na pamet. Odgovorio je: „Ne poznajem ih.” Ali i pored toga, mora da je mojim ujacima dao relativno povoljan izveštaj, a u vezi mojih ujaka, moram im odati priznanje što su bili prilično otvoreni ljudi, jer su izneli sledeći predlog: „U redu. Ići ćeš u Pariz. Otvorićeš galeriju, jer to želiš da uradiš. Dajemo ti hiljadu funti i jednu godinu. Ako je posle godinu dana ta galerija stekla uporište, odnosno ako mogneš da je održiš i da obezbediš život za sebe i za svoju ženu, možeš nastaviti; ako ne, vratićeš se ovde i raditi za nas.” 

KREMJO: Kako objašnjavate ovu provokativnu stranu, ovaj antikonformizam koji ste pokazali u svojim odgovorima na prva pitanja gospodina Verthajmera? Da li je on bio trgovac umetnosti kakav Vi niste želeli da postanete? 

KANVAJLER: Upravo tako. On je bio vrsta trgovca umetnosti koji je svoje kupce snabdevao robom koju su oni tražili. Ja sam želeo da postanem trgovac umetničkim delima koji će na divljenje javnosti ponuditi, ako mogu tako reći, slikare koje javnost uopšte nije poznavala, a kojima bi bilo neophodno otvoriti put. 

KREMJO: Zar se niste plašili da ugrozite rezultat izveštaja gospodina Verthajmera Vašim ujacima tako što ste bili pomalo drski, kao što jeste? 

KANVAJLER: Zato sam rekao da me je zaposeo neki đavo. Do danas ne znam zašto nisam bio pametan i nisam rekao gospodinu Verthajmeru tačno ono što je želeo da čuje. Možda to nisam mogao da uradim. 

KREMJO: Dakle, pokazali ste, u ovom malom ispitivanju, potpuni nedostatak oportunizma. 

KANVAJLER: To je tačno. 

KREMJO: Dakle, otvorili ste vrata ovoj profesiji u istom trenutku kada ste otvorili vrata svoje galerije. Pre nego što porazgovaramo o tome šta je visilo na zidovima ove galerije u ulici Vinjon, da li vam smeta da razmotrimo vaše crteže? Šta ste kupovali u danima kada ste provodili tri sata u Luvru ili Nacionalnoj galeriji? Šta ste već posedovali? 

KANVAJLER: To je vrlo jednostavno, i važno je, sada kada se setim toga, jer pokazuje da od samog početka nisam bio zainteresovan za zarađivanje novca. Kupovao sam reprodukcije slika koje su mi se dopale. To je ono što sam prvo stavio na zidove. Tek kasnije, kada sam prolazio pored radnji koje su prodavale grafike, shvatio sam da su grafike radili i savremeni slikari koje sam voleo, da te grafike nisu skupe i da mogu da ih kupim. 

Nisam pominjao svoje posete salonima, jer posle kratkotrajnog učenja u Luvru, a zatim u Luksemburgu, više nisam bio zadovoljan onim što je bilo u muzejima. Hteo sam da vidim šta se upravo sada radi. Išao sam u Salone, sve Salone: u početku, naravno, francuski Salon i Salon nacionalnog društva lepih umetnosti, kasnije i Salon nezavisnih, a zatim, nakon njegovog osnivanja, što je bilo upravo i otprilike u to vreme, Jesenji salon. Naročito sam u Salonu nezavisnih video živu sliku vremena. Osim Pikasa, koji tu nije izlagao, tamo sam zatekao slikare čiji sam kasnije postao prijatelj i zastupnik. 

KREMJO: Dakle, imali ste litografije i bakropise Bonara, Volara — i koga još drugog? 

KANVAJLER: Pa, velikih majstora kojima sam se divio. Imao sam obe Sezanove litografije, dosta Lotrekovih litografija, veoma finu Maneovu litografiju, „Barikada“, da spomenem samo neke. Pokušao sam da prikupim grafike slikara čije su mi se slike dopadale. Imao sam i jednu od Renoarovih litografija; možete je videti odavde. Postojala je i mala Sislijeva litografija koju sam imao, kao i grafike onih koji su kasnije dobili ime neoimpresionisti, poentilisti. Sera nije uradio ništa u grafici, ali sam imao dela Sinjaka i Krosa (Cross). Ovo vam daje ton male kolekcije koju sam bio sastavio. 

KREMJO: Da li ste otišli ​​kod Volara pre nego što ste … 

KANVAJLER: Nikad se ne bih usudio da pređem prag galerije. Otišao sam da posetim malog prodavca grafike po imenu Le Vel (Le Véel), koji je u to vreme bio u ulici Lafajet (Lafayette), ali nikad se ne bih usudio da uđem u galeriju. Nisam znao da se to može uraditi, da se može ući i posetiti galerija; nisam znao ni jednu, ne samo jednu. Posećivao sam javne izložbe u galeriji Duran-Ruela — na primer, izložbu Monea iz Londona iz 1904. godine, seriju reke Temze — ali nikada se ne bih usudio da uđem u galeriju na hladno, gde nije bilo neke javne izložbe. Bio sam tada stidljiv momak. 

KREMJO: Bili ste već čovek 1906. i 1907. godine — imali ste dvadeset dve. 

KANVAJLER: Tek kada sam imao dvadeset i tri godine, otvorio sam svoju malu galeriju. 

KREMJO: U danima kada ste obilazili Luvr, da li ste imali mentora čije ste članke čitali? Mislim na Salomona Renaha (Salomon Reinach), koji je u to vreme predavao u školi u Luvru — da li ste imali vodiča, ili ste bili neka vrsta autodidakte svih tih slike u Luvru? 

KANVAJLER: Pročitao sam dosta ozbiljnih radova o klasičnom slikarstvu. Ali ova literatura mi nije mogla pružiti estetsko uputstvo. Dala mi je istorijske i naučne smernice, ako hoćete, ali na polju estetike sam morao da pronađem vlastiti put, a mislim da sam čovek koji se gotovo nimalo nije promenio. Ono što sam tada veoma visoko cenio, sa manjim izuzecima, veoma cenim i danas, posebno Rembranta. Danas, kao i tada, Rembrantovu „Vitsaveju” („Bathsheba”) u Luvru smatram jednom od najlepših slika na svetu. 

KREMJO: Niste se usuđivali da uđete u galeriju koja nije predstavljala javnu izložbu, ali 1907. broj galerija se mogao izbrojati na prste jedne ruke. 

KANVAJLER: Recimo na prste obe ruke, ako uključimo ljude koji su bili trgovci umetnosti i koji su živeli iza svojih radnji; ali ako govorimo o galerijama u smislu u kojem danas koristimo tu reč, one gotovo da nisu postojale. Na primer, postojala je kuća koja je kasnije postala Galerie Paul Rosenberg i ona Leonsa Rozenberga—mislim na kuću oca te dvojice trgovaca umetnosti, u aveniji de l'Opera. Ostale su bile grupisane u ulicama Laffitte i Rue Le Peletier, koje su tada bile centar sveta komercijalne umetnosti; ali ti ljudi su prodavali najpopularniju robu tog perioda: Rojbea (Roybet), Mesonjea (Meissonnier), stvari te vrste. Impresionisti su tek postepeno dobili pristup tim galerijama. Zatim su postojale galerije kratkog veka, poput one Le Bare de Bouteville, koja nije dugo potrajala. Ali iznad svega, tu su bila dva velika trgovca umetničkim delima, koje veoma poštujem i koje smatram svojim majstorima, Duran-Ruel i Volar. 

Volar je imao smešnu malu rupu u zidu sa samo starim okvirom na prozoru, dok je Duran-Ruel imao dobre izložbene prostore. Njegova galerija izlazila je na ulicu Laffitte sa jedne strane i ulicu Le Peletier sa druge, sa velikim izložbenim prostorom između njih, gde je izlagao. Godine 1904. izložio je Moneove londonske slike, seriju sa reke Temze. Sećam se nečeg zanimljivog u vezi sa ovom izložbom, koja je bila i lekcija skromnosti za budućnost. Video sam dvojicu taksista kako stoje ispred Duran-Ruelovog prozora, ukočeni od mržnje i besa, i stisnutih pesnica viču: „Svakom mestu koje pokazuje takvo smeće treba razbiti prozor!” Vi znate kao i ja da se jedna od onih londonskih slika Temze danas generalno smatra najprirodnijom, najrealističnijom i u isto vreme najpoetičnijom predstavom koja se može zamisliti. U to vreme ljudi su morali da vide nešto što su prepoznali, ali su to videli „iskrivljeno”, tako da ih je šokiralo. I ovo je takođe veoma značajno. Ova moderna slika, koja sebe naziva apstraktnom ili tašističkom, uopšte nije začuđujuća; ne može biti, jer nije figurativna. Slikarstvo ima veoma plemenitu funkciju. Slikarstvo je vrsta pisanja. Slikarstvo čini da vidimo spoljašnji svet. Ono stvara spoljašnji svet ljudi, i kada je njegova kreacija nova, kada su znakovi koje su slikari izmislili novi, nastaje ovo ograničenje, taj sukob, čiji je rezultat da ljudi vide predmete, ali ih ne vide kao što su navikli da ih vide. To je ono što stvara bes. Kada je način slikanja čisto hedonistički, kada pokušava samo da složi prijatne boje na platnu, to ne može biti šokantno. Zbog toga mislim da je današnje apstraktno i tašističko slikarstvo jednostavno zamena za Bugroa i druge „majstore” iz francuskog Salona koji su želeli da očaraju publiku prelepim ženskim butinama. Danas vidimo slikare koji žele da šarmiraju prijatnim rasporedom boja (čak i neprijatan raspored boja može biti prijatan u određenim okolnostima). U svakom slučaju, više nemamo sukob koji se pojavljivao sa slikarima impresionistima i onima koji su došli posle njih. 

Vraćajući se na temu trgovaca umetnosti, nedavno sam shvatio da su, u suštini, veliki slikari ti koji stvaraju velike trgovce umetnosti. Svaki veliki period slikarstva imao je svog trgovca. Postojao je Duran-Ruel za impresioniste. Postojao je Volar za one koji su došli kasnije — Sezan, Gogen, zatim nabisti i mnogi drugi slikari — jer moramo se setiti da je Volar prvi izložio Pikasa, veoma mladog i nepoznatog Pikasa, 1901. godine. 

KREMJO: Vidite li uzročno-posledičnu vezu između proliferacije mesta gde se slika danas prodaje u Parizu i situacije sa slikarstvom u 1961? Mislite li da ovo umnožavanje galerija implicira izvestan nedostatak napretka u umetničkom stvaralaštvu? 

KANVAJLER: Ne, mislim da ne. Ja to vidim kao čisto ekonomski fenomen. 

KRAJ PRVOG DELA.