MIKELANĐELO I NJEGOVO VREME

ALBERTINA, BEČ: MIKELANĐELO I NJEGOVO VREME

Zakoračivši u sumrak velike prostorije, u kojoj jedina svetlost dolazi iz malih svetlih prozora, posmatrač ima neizbežan osećaj da je pozvan u drugi, nezemaljski svet. Drugi, možda, — ali ni na koji način nezemaljski. Pomenuti prozori su skice kredom i perom koji ilustruju „Mikelanđela i njegovo vreme” („Michelangelo und seine Zeit”), sada izloženi u muzeju Albertina u Beču. Stari listovi papira u jednostavnim klasičnim okvirima kao da sijaju iznutra nekom čarobnom, nestvarnom svetlošću. Poznati su po tome što nose dodir ruke mnogih velikih umetnika prošlosti: Mikelanđela, Rafaela, Leonarda da Vinčija i drugih. To je inspiracija, ime i ličnost svakog od njih ono što je očigledno u ovim starim crtežima obeleženim umetnikovom strašću, nežnošću ili očajanjem. Radeći na ovim listovima, majstori su možda razgovarali sa samim Bogom — a posmatrač na neki način oseća, skoro nevoljno, da se njihov sveti žamor još može čuti. 

Grafička umetnost, kao možda najmističnija od svih lepih umetnosti, otkriva kao ni jedna druga pritajeni otkucaj umetnikovog srca. Ostvarena u blesku nadahnuća, skica odbacuje samu ideju o bilo kakvoj postepenoj razradi ili daljem usavršavanju, bilo kakvom lakiranju, ulepšavanju, razmišljanju ili razrešavanju. Skica nastaje po pravilu nacrtaj-i-ostavi — kao trenutačni božiji dodir ruke — ili poljubac anđela.  

I evo rezultata, neposredno pred posmatračem: dragoceni dokaz majstorove bliskosti sa Bogom, u trenutku kad njegova ljubav prema Njemu naiđe na odgovor. 

Mikelanđelovo nasleđe čine umetnička dela koja su kolosalna po svojim razmerama. Danas, kad dođemo da posmatramo i poštujemo plodove njegovog božanskog truda, osećamo se kao pigmeji u poređenju s njima. Njegove ogromne, skoro beskonačne slike sa tavanice i zida Sikstinske kapele, divovske mermerne statue od kojih zastaje dah, zadivljuju svakog svojom monumentalnošću i pravim „brobdinagijevskim” (Brobdingnagian: gigantskim; divovskim) karakterom njegovog titanovskog dela. 

Ali među Mikelanđelovim čudesnim nasleđem postoje i neki neprocenjivi mali listovi papira, zajedno sa skicama perom i mastilom, koji zapravo sadrže suštinu otkrića genija; ovi crteži zapravo nisu trebali da postanu umetnička dela u smislu prihvaćenom za takve termine u 15. i 16. veku. Umesto toga oni registruju rođenje ideje o budućem umetničkom delu — i, kao takvi, bili su predviđeni da budu „odbačeni”, tretirani kao nešto „između”, da se koriste samo kao predložak; svojevrstan pripremni rad, neizbežno otpadak koji svaki stvaralački rad sobom nosi. Ali ovakav „otpadak” se pretpostavlja da je ujedno i vrsta „grubog plavog kamena” iz kojeg nastaju blistavi dijamanti pravog remek-dela. Za samog umetnika ovi papirići su često nosili izvesnu mističnu draž, jer je upravo na njima prvi put video svoje buduće kreacije. Pregledajući ih, izgleda da se umetnik se susreo s očima Tvorca koji ga je blagoslovio talentom i posmatrao rad majstora s odobravanjem — ili neodobravanjem. 

Sve ovo može objasniti zašto pravi poznavaoci imaju tendenciju da posmatraju Mikelanđelove skice sa posebnim zanimanjem: prošlo bi neko vreme pre nego što bi on naslikao svoje čuvene zidne slike, i svet bi se divio jedinstvenoj eminentnosti njegovih dela, dok ovi crteži, prodorno istiniti i snažni u svojoj jednostavnosti, svedoče o nečemu daleko rečitijem. 

Iz tog razloga, radovi izloženi u Muzeju Albertina u ovoj istorijskoj retrospektivi čine zbirku jedinstvenom među njegovim kolegama u drugim zemljama. 

Nema sumnje da je evropska grafika proizašla iz tradicije slikanja vaza kojom je postavljena osnova njenih principa, tehnika i materijala; prvi među njima bio je jednobojni linearni crtež, sa daljim uključivanjem tonova i atmosfere kako bi se slikama dala reljefnost. Tako je slikanje vaza otvorilo put slikarstvu. Dodavanjem boje i svetla i senke ono počinje da cveta, napredujući dalje od dvodimenzionalne površine lista papira. Ono što se u klasičnom slikarstvu najviše cenilo bila je iluzija: grožđe na slici bi izgledalo tako stvarno da je privlačilo muve; zavesu naizgled prebačenu preko slike, bilo je nemoguće skinuti. Takva divna dostignuća, međutim, nisu bila ništa drugo do zanatski trikovi: dve ili tri nijanse tona, linija, senka i atmosfera. 

Upečatljivi osećaj treće dimenzije nije postizan nikakvim praćenjem umetnikove haotične mašte, niti pažljivom imitacijom prirode — već poštovanjem strogih pravila i kombinovanjem pomenutih tehnika. 

U renesansi, crtež je preuzeo i razvio klasične tradicije; upotreba toniranog papira, linije, dva ili tri tona i praznih intervala koji su pomagali da se stvori iluzija dimenzionalnosti reljefa, bili su najčešći načini stvaranja umetnikove slike. Skice Mikelanđela i njegovih savremenika su sve zasnovane na tom principu: u stvari, one su jednobojne. Efekat boje se obično postiže kontrastima u tonu materijala: mastilom u boji sepije ili broćevine, štapićima ugljena, srebrenom iglom ili srebrenkom, isticanjem pigmentom sijene ili umbre. 

Stari majstori su, naravno, tražili način da svojim slikama daju reljefnost, ali su se ograničili na tradicionalne simbole trodimenzionalnog crteža, vraćajući se isključivo klasičnim tehnikama i jednobojnosti crno-belog. U crtežima ovog perioda preovlađuju sve ili tri tehnike: različiti tonovi prirodne crne i smeđe perom i mastilom, crvena (sangina) ili crna kreda na različitim vrstama tonirane podloge. Neki crteži pokazuju složeniju kombinaciju tehnika, kao što je lavir u boji ili isticanje svetla belom. 

Mikelanđelovi crteži u Albertini uglavnom su rađeni delikatnim svetlim tonovima sangine i perom i mastilom — a jedan od njih, figura nagog mladića za tavanicu Sikstinske kapele je, u svakom smislu, remek-delo iz samog muzeja na koje Albertina može biti ponosna. 

Treba napomenuti da je studija nagih figura poseban žanr tipičan za velike italijanske renesansne majstore. Mikelanđelo je bio poznat po tome što je briljirao u anatomskim detaljima: umeo je da pokaže harmoniju i vitalnu snagu ljudskog tela, prirodnu lepotu mišića, u čijem je prikazivanju bio bez premca. Mikelanđelovo duboko poznavanje interaktivnog funkcionisanja svih delova ljudskog tela učinilo je njegove crteže iz prirode svojevrsnim modelom za trodimenzionalni prikaz čoveka na listu papira. Pomenuti crtež, međutim, pokazuje kvalitet koji ga izdvaja od ostatka kolekcije, pokazujući jedinstven osećaj treće dimenzije koja je toliko upečatljiva da druge Mikelanđelove slike u poređenju izgledaju kao kolaži. On zapravo najavljuje principe koji se ne mogu naći u evropskoj umetnosti pre kasnog baroka. Ova studija figure ostavlja tako snažan i dubok utisak da Rafaelove crteže izložene u istoj prostoriji svodi na školske zadatke, lišene magične aure božanske umetnosti. Možda je samo jedna mala Leonardova skica, crtana na plavom papiru, u Leonardovom neponovljivom sfumatu, jednaka ovom Mikelanđelovom remek-delu. 

Štaviše, ova skica izgleda neobično čak i za samog Mikelanđela jer je to njegov jedini crtež koji pokazuje ogromne potencijale trodimenzionalnog grafičkog prikaza koje će kasnije razviti veliki majstori venecijanske škole i Rembrant. Skica izgleda tako istinita ne zbog svoje savršeno disciplinovane tehnike sangine ili srećom pronađene forme, već zbog apsolutno novih estetskih principa dočaravanja tri dimenzije na dvodimenzionalnom listu papira; tim jedinstvenim postignućem, Mikelanđelo je uspeo da zaviri u buduću eru umetnosti. 

Tek u vreme visoke renesanse crtež počinje da se gleda drugačije, kao posebna i samostalna umetnost. U prethodnim periodima njegova uloga je bila daleko od samostalne, u poređenju sa srednjim vekom kada su crteži korišćeni za ilustrovanje knjiga ili popularne crteže. U vreme Mikelanđela crkva još nije tretirala crtež kao ukrasno sredstvo: oni su umesto toga služili kao pripremna faza u stvaralačkom procesu — možda njihov najmističniji deo, ali ne i konačan cilj. Kako je to lepo rekao Leonardo: „Sva umetnost proizilazi iz skice”. 

Renesansa je podstakla razlaganje procesa stvaranja na njegove elemente — čime je crtež postao prepoznat kao stožer i, prvi put u istoriji shvaćen kao samostalno umetničko delo. Iako je bilo pojedinaca koji su umeli prilično dobro da crtaju i u antičko doba, crtež je tek u ovom periodu postao umetnost. 

Poznate su zbirke skica Petra Paula Rubensa, Đorđa Vazarija, Antonija Rajmondija i Benvenuta Čelinija. Dok su bogati i moćni skupljali druga umetnička dela — slike, skulpture, nakit — umetnici i intelektualci su radije skupljali crteže skice ovih starih majstora koje su smatrali neprocenjivim blagom. 

„Michelangelo und seine Zeit” je ime jednog od ovih blaga. Izložbom posmatrač ulazi u probnu laboratoriju eksperimenata genija čije su unutrašnje i stvaralačke ideje ezoterične. Naše uvažavanje umetnika obično je zasnovano na snazi njegovog stvaralačkog potencijala: posmatranje ovih malih crteža ne ostavlja nikakvu sumnju ko je od njih najizrazitiji talenat. Čak i da je od sveg ogromnog Mikelanđelovog nasleđa preostala samo ova sićušna figura nagog mladića savijenih kolena, koja potiče iz Rubensove zbirke, odgovor bi bio očigledan: to je Mikelanđelo Buonaroti, veliki mučenik Firence, koji zaslužuje titulu „umetnik svih vremena”.